One day I'll fly away forever...

Ne mrsi moje krugove.
Volim te.
Volim krugove.
Dobra je.
Dobraaaaa.
Treba?
Ne znam, pitajte mog brata.
Reži me.
Tamo se ljudi puno jebu.
Nemojte se praviti iznenađeni.
Prostote su danas, nažalost, uobičajene.
A ako je netko uobičajen, onda sam to ja.

Ako se pitate je li stavljanje svake rečenice u poseban red nužno, moram vas obavijestiti da jest, jer tako ističem svaku misao, a to je u ovom slučaju od presudne važnosti. Zašto od presudne važnosti? Nemam pojma.

Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.

Jel to dosta? MA napisat ću još jednom da bude paran broj.

Volim vas.

Savršeno je biti nesavršen. (Ne kradite mi ovu misao. Mislim da je to jedina pametna stvar koju sam ikad rekla.)

Nikako da završim ovaj post.
Stalno nešto fali.

Volim te čak i ako to ne zaslužuješ.
POGOTOVO zato jer to ne zaslužuješ.
Ti si predobar.
Iako ne znam što riječ predobar znači.
Ako se za nekoga kaže da je pre-nešto, nije li to onda na neki način loše?

Volim te.

Ponavljat ću to dok me ne čuješ.

Vooooolim te.
Tko si ti?

Znate one noći kad se nebo čini poput poluprozirne crne plahte, mutno i tmurno. I kad su ceste mokre od kiše. I kad je sve tamno i puno sjena, a monotoniju razbijaju ulične lampe od kojih se narančaste mrlje razljevaju po pločniku. One romantične i sjetne noći koje izazivaju tugu ali i tješe.
Hodala sam po toj mokroj cesti s istim onim osjećajem koji me prečesto prati i nikako da ga se riješim. I sve o čemu sam razmišljala je kako bi sad najradije samo ušla u kuću, skinula tenesice i legla u krevet. A onda, kad sam prešla još jednu lokvu sinulo mi je da bi najradije samo ušla u kuću, skinula tenesice i porazbijala sve u sobi. Onaj osjećaj monotonije, utučenosti. Stezanje u grlu koje nije uzrokovano prehladom. Onaj osjećaj koji vas natjera da sami sebi djelujete potpuno bezvrijedno, kao da nikad ničemu nećete biti dorasli. Koji vas tjera da budete ravnodušni ali i očajni. Onaj osjećaj kojem NIKAD ne možete definirati razlog. Onaj koji je gotovo tetoviran u vas.
Eto, baš taj osjećaj.
Glava mi je bila ponosno dignuta jer mi je samopouzdanje puzalo po podu.
Noge su mi bile prebrze jer mi je disanje bilo presporo.
A zatim sam shvatiila da se ne osjećam u skladu sa svojim ponašanjem, pa sam spustila glavu i poćela se vući.
Žalim ljude koji misle da im se sviđam. U krivu su. Moje vrijeme je odavno prošlo. Prije sam bila sramežljivija, a opet nekako društvenija, Neiskusna, a opet uzvježbana. 20 i nešto godišnjakinja je prepisivala tekstove koje sam ja pisala i potpisivala se ispod njih. Pretpostavljam da nije moglo bolje od toga.
Takva razmišljanja mi stvarno ne koriste. Ko da sam emač. A nisam. Hepi sam.
Trebala sam nešto da me utješi.
KIša nije padala dovoljno jako da potuče utučenost. (Klin se klinom izbija.) Digla sam glavu prema nebu. Bila je to ona nježna kiša, ona blaga, spora i sitna. Zatvorila sam oči i hodala tako neko vrijeme.
Zapuhalo je.
Osjetila sam ju na licu. Hladnu.
Bijele, lagane kapljice su letjele prema meni. Raširenih ruku.
Gotovo kao da su me oplakivale.
Gotovo kao da su me tješile.
Nježno i lagano u onom tihom ritmu koji je svirao u mojoj glavi.

Nema ničeg što čovjek voli više od suosjećanja.

Nije dobro stajati na sred dvorišta na kiši ko debil. Tvoji ukućani pomisle da nešto nije u redu s tobom.
Samo, malo dalje naprijed magla se provlačila među drvećem nekog voćnjaka i prizor je bio krajnje zanimljiv. Kao potpuno drugi svijet. Tajanstven, Čaroban. Tamo bi ja. Uklapala bi se. Ne. Tako je to kad živiš na selu. Vidiš svakakve prizore i imaš preveliku maštu da bi ih gledao objektivno.

Moj pas koji je ušao u pubertet je ležao na pragu sklupčan ispred vrata. Spustila sam se da ga malo podragam. Htio me polizati po licu. Dobar pas. Sjela sam do njega. Vidio je kišobran u mojoj ruci i zagrizao ga.
"Medo, ne! Pusti to Medo. Medoooo..!!"


Nema ničeg što čovjek voli više od suosjećanja.

MOLIM VAS DIVNI LJUDI DA OPROSTITE STO VAM NE KOMENTIRAM BLOGOVE. USKORO CU.

U zadnje vrijeme svi olako koriste riječ volim te. Nekad sam se ja jako veselila tom: Volim te. Onak: Jeiiii. Netko me voli =D :) :D Wuhuuu. Ali dns je "Volim te" isto ko "bok". Svi to govore. Mozda zato i ja stalno govorim ljudima da ih volim. Iako fkt volim te ljude kojima to kazem, opet to govorim precesto. Zivcira me to. Imam osjecaj onda ko da me niko ne voli. Mislim, znam da me vole neki ljudi, mislim valjda. Ugl. Zivciram samu sebe. Zivcana sam. I iskaljujem se malo jer ionak znam da ovo nitko nece procitat.
Sutra je skola.
Nda, jesam spomenula da sam zivcana?
Kuhala sam si caj od kamilice i usput zderala kornflakes bez mlijeka.
CiItala sam jedan post koji me se dojmio na cudan nacin. Nikad jos nisam vidjela takav post. Al ga necu komentirat. Zasto? Jer sam mutava. Jer se bojim da ce moj komentar zvucat glupo, i da cu ja ispast glupa i da me nitko nece voljet.
Meni je oduvijek bilo vazno da me ljudi vole. Sve sam radila da me drugi vole. Bila sam dobra jer sam se bojala da me u suprotnom nece voljet.
Mislim da previse pricam o ljubavi.
Ja bi da imam ljubav muskog roda, buduci da sam ja zensko. Nekog ko ce me voljet. A ne samo da ja uvjek volim.
I zelim imat posebne moci.
I zelim da on ima posebne moci.
I da nas neko napadne i da ja skocim ispred moje muske ljubavi i umrem za njega.
Inace sam ja uzasno smrdana osoba. Znate, nebi se reklo. xD
Mrzim ic u ducan. Zapravo, ne mrzim. Ja ne mrzim nista.
Ali ne volim ic u ducan jer imam problema s ljudima. Onak, bed mi je kad dodem na blagajnu. Postanem uzasno sramezljiva i zbunim se. Glupo je to.
Vidite, sad ne zelim imat ljubav muskog roda. Mislim, kaj ce nekome neko poput mene. To bi bilo cisto mucenje.
Prvo bi bila dobra djevojka, fkt bi. Al onda bi se sve vise upoznavali. I onda bi moja ljubav bjezo od mene.
Mozda odem u casne. Cekam da osjetim poziv. Brine me samo to kaj imam osjecaj da sve kaj one rade je bude se u 5 i mole. Mislim, neke predaju, i imaju vrtice, i samostane i svasta. Al kaj ako bi ja bila te srece da zavrsim u onom di se bude u 5 ujutro i mole. Mislim, ne kazem da je to lose, ali ja bi rade bila korisnija drustvu. Iako je i molitva korisna.
Neki se nebi slozili. Nda.
Nasla sam si srodnu dusu. On ide na obuku za svecenika. I vise ga nikad u zivotu necu vidjet. Ali barem znam da postoji. Jeah. Nada umire zadnja. Haha. Osim ako je nikad nije ni bilo. ( Nismo nikad ni pricali.Osim naravno kad sam isla na pricest kod njega. Bilo je to ovako: Stanem ja ispred njega i veli on: "Amen." Onda se ja uzasno zbunim, gledam malo i velim: "Amen." Uzmem hostiju i odem. Eh da, divan decec. =))
Dode mi da napisem pjesmu. Ja sam trebala bit pisac. Ali nebi islo. Trebas bit talentiran za to. Ili barem citat puno. Vise ne citam ko prije.

Pjesma:
Ljubav.

Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim vas.
Volim svoje pse.

Moj pas je uso u pubertet. Veliki sok za mene. Moj mali Medo je sad samo Medo. Moj drugi pas je usao u menopauzu. Dobro, nije jer je musko, ali da je zensko, sad bi sigurno brinuo o svojim godinama. Kao ja. Imam 15 godina. Isla sam vadit osobnu. Jos nije gotova.

Osjecam se staro.

Početak je uvijek najteži.

Dakle, što je Matea radila dok je nije bilo?
Ništa novo vrijedno pažnje nije se pojavilo u njenom životu osim nekih novih poznanika.
Neki novi uzbudljivi događaj? A-a.
Dečko? Lool.
Ne, Matea se dosađivala.
Dakle, kako se to radi?
Pa, inače to zahtjeva jednu laku i svima poznatu metodu, ali Matea je izmislila svoj način dosađivanja.
Ona je, naime, odlučila gledati onaj crtić koji je većina ljudi njene dobi gledala na tv-u dok su bili klinci.
Ona je gledala Mjesečevu ratnicu.
Divno.
Zar ne?
Aha.
Gledala ju je na stranicama: www.youtube.com ili na www.imeem.com .
Sreća da Matea ima flat (ili flet) pa nije nabila veliki račun za Internet.
I Matei se crtić svidio.
To vam inače ima 200 epizoda, a ona je trenutno na 148.
Jednom je u jednom danu pogledala 22 epizode. A one vam btw. traju 23 minute.
Divno.
I sad da se Matea opravda, to vam baš i nije crtić primjeren za djecu. Ima sadržaja koji nisu baš tako pristojni pa bolje da ih ne spominje.
I još nešto, to je dobar crtić.
I ako se sad pitate…
Matea ima 15 godina.
Matea ima prijatelje.
Mateu ne zlostavljaju školski nasilnici.
I iako Matea jest čudna i pomalo jadna nije toliko jadna koliko vi sad mislite da je.
Ili možda ipak?

Dakle, osim što je gledala crtiće (i olimpijadu) Matea je naučila nešto o sebi.
Naučila je da se boji promjena.
Naučila je da previše razmišlja.
Naučila je da se boji riskirati.
Naučila je da ne uspijeva pobijediti svoje strahove.
Naučila je da previše zurenja u anime sličice i slične stvari nekad previše utječe na nju pa počne sanjariti.
Naučila je da je prečesto odsutna.
Naučila je da je zaboravila pisati.
Naučila je da se NIKAD oko NIČEG ne može odlučiti.
Hoće li na trg ili kod kina?
Hoće li Nokiu 5610 XpressMusic, ili Nokiu 6500 Slide?
Hoće li čips ili čokoladu?
Da ne spominjemo one ozbiljnije stvari.
Ali stvar je u tome da neće uvijek imati nekoga da bira umjesto nje i onda preuzme krivnju.
Baš se pitam što će Matea onda.
I ne, neće vam napisati ni jednu dobru stvar koju je naučila o sebi.

Dakle, što dalje?
Ništa.
Mislim da će vas Matea sad prestati gnjaviti.
Ako ste preživjeli do kraja.
I oprostite joj zbog ovoga, ali kao što gore piše, Matea je zaboravila pisati. Ili ima neku blokadu. Zato joj nije čudno što ovaj post nije previše uspješan.

Evo: poljubac.

Htjela sam napisati lijep post.
Vesel post.
Post za povratak.
Post.

Al trenutno to ne mogu.
Trenutno sam živćana.
Ne, nisam živćana.
Oni su živćani.

Ja samo više ne znam pisati.

Falite mi svi.

Evo: poljubac.